Јеврејски апокалиптицизам у прерабинском периоду

Јеврејски апокалиптицизам се односи на значајан ток јеврејске религиозне мисли и књижевности који је цветао првенствено током периода Другог храма (око 516. п. н. е. – 70. н. е.) и дубоко утицао на ново хришћанство, пре него што је доживео трансформацију у наредном рабинском периоду. Карактерише га веровање у божанско откровење о „крају дана“ (есхатон), космичкој борби између добра и зла и непосредној Божјој интервенцији да трансформише свет.

I. Дефинисање јеврејског апокалиптицизма (период Другог храма)

Апокалиптицизам, изведен из грчке речи apokalypsis („откривење“, „разоткривање“), тврди да Бог открива скривене истине о будућности, небеском царству и коначном тријумфу правде изабраној особи („видовњаку“ или „пророку“). Кључне карактеристике укључују:

1. Есхатолошки фокус: Централна брига о „крају дана“ – одлучној, често насилној, Божјој интервенцији која завршава садашње, зло доба и уводи ново, праведно и савршено доба.
2. Космички дуализам: Оштра разлика између садашњег злог доба (којим доминира људска поквареност, демонске силе или угњетавачка незнабожачка царства) и долазећег доброг доба (Божје праведно царство). Ово се често протеже на космичку борбу између сила светлости и таме.
3. Божански детерминизам: Веровање да се историја одвија према унапред одређеном божанском плану, често откриваном у фазама. Људска воља је ограничена; Божја воља је најважнија.
4. Натприродно посредовање: Откровење често долази кроз визије, снове или анђеоске тумаче, а не кроз директан пророчки говор.
5. Симболички језик и слике: Обилна употреба чудних, често бизарних, животињских симбола, бројева и небеских феномена за представљање историјских догађаја, царстава или духовних стварности (нпр. звери које представљају краљевства у Данилу).
6. Псеудоним: Већина апокалиптичних текстова приписује се древним, поштованим личностима (нпр. Енох, Мојсије, Јездра, Варух, Данило) како би им се дао ауторитет и прикрило њихово савремено порекло.
7. Месијанизам (разноврстан): Иако није универзално присутан у свим текстовима, многа апокалиптична дела укључују очекивања Месије – који би могао бити Давидов краљ, свештеничка фигура, небески „Син Човечији“ или колективна фигура – ​​да уведе ново доба.
8. Невоља и суд: Крају века често претходи период интензивне патње и невоље, након чега следи коначни божански суд, укључујући васкрсење мртвих.

II. Историјски контекст и порекло (прерабински/период Другог храма)

Јеврејски апокалиптицизам није настао у вакууму, већ се развио из ранијих пророчких традиција и као одговор на специфичне историјске околности:

• Корени у пророчанству: Еволуирало је из пророчких елемената који се налазе у ранијим хебрејским библијским књигама (нпр. Исаија 24-27, Језекиљ 38-39, Захарија 12-14), које су говориле о Божјој будућој интервенцији, суду и обнови. Међутим, за разлику од класичног пророчанства, које се често фокусирало на непосредну моралну корекцију и националну судбину, апокалиптика се усмерила ка космичкој и универзалној трансформацији.
• Страна доминација и криза: Најзначајнији подстицај били су векови стране доминације (персијске, хеленистичке, римске) након вавилонског егзила. Уочени неуспех пророчких обећања о тренутној обнови, заједно са континуираним угњетавањем, довео је до преусмеравања наде ка драматичној, натприродној божанској интервенцији изван људског деловања.
• Прогон и хеленизација: Прогон под Антиохом IV Епифаном (2. век пре нове ере), који је покушао да хеленизује јудаизам и оскрнавио Храм, био је посебно плодно тло за апокалиптичну мисао (нпр. Књига пророка Данила). Ова интензивна патња подстакла је веровање да само космички преокрет може исправити неправде.
• Утицај персијског дуализма: Неки научници указују на утицај зороастријског дуализма (космичке борбе између сила добра и зла) током персијског периода, што је допринело снажном дуалистичком погледу на свет очигледном у апокалиптичким текстовима.

III. Главни јеврејски апокалиптични текстови (Други храм)

Ови текстови су пружили наративни оквир за јеврејску апокалиптичку мисао:

• Књига пророка Данила (канонска): Једина канонска књига која је широко препозната као апокалиптична. Нуди визије узастопних царстава представљених зверима, „Страшног дана“ и доласка „неког као сина човечијег“ који добија вечно краљевство. Обећава васкрсење и праведнима и злима.
• 1. Енохова (етиопска Енохова): Веома утицајна збирка апокалиптичних списа (иако није канонска у јудаизму, поштовали су је рани хришћани). Описује небеска путовања, откровења о палим анђелима, космос, суд и долазак „Сина Човечијег“.
• Књига о јубилејима: Препричава Постање и Излазак, представљајући детерминистички поглед на историју подељену на „јубиларне“ периоде, предвиђајући будућу трансформацију.
• Завештања дванаест патријараха: Етичке поуке синова Јаковљевих, али са значајним апокалиптичним и есхатолошким одељцима.
• 4 Јездрина (2 Јездрина у апокрифима): Написана након разарања Другог храма (70. године нове ере), дубоко се бави проблемом патње и Божје правде, нудећи визије божанског суда и долазећег Месије.
• 2. Варухова (Сиријска апокалипса Варуха): Такође написана после 70. године нове ере, слична 4. Јездриној у борби са уништењем Храма и будућим искупљењем.
• Свици са Мртвог мора (Кумран): Текстови попут Ратног свитка живописно описују коначну космичку битку између „Синова светлости“ и „Синова таме“, откривајући апокалиптични жар унутар одређених јеврејских секти попут есена.

IV. Утицај на рано хришћанство

Јеврејски апокалиптицизам је био кључна матрица за рано хришћанство. Исусова учења о Царству Божјем, „Сину Човечијем“, неизбежности краја и потреби за покајањем дубоко одјекују са апокалиптичким темама. Књига Откровења у хришћанском Новом завету је одличан пример текста чврсто укорењеног у јеврејској апокалиптичној традицији.

V. Опадање и трансформација у рабинском периоду

Две велике катастрофе из 1. и 2. века нове ере дубоко су утицале на јеврејски живот и довеле до стратешког помака у религиозној мисли:

• Уништење Другог храма (70. године нове ере): Ово је био разоран ударац, који је разбио институционални центар јеврејског живота и месијанска очекивања везана за обновљени Храм.
• Бар Кохбин устанак (132-135. године нове ере): Уништавајући пораз овог месијанског устанка, који је довео до масовне погибије и протеривања Јевреја из Јерусалима, изазвао је огромно разочарање активним апокалиптичким спекулацијама и месијанским прорачунима.

Као одговор на ове кризе, рабински јудаизам се појавио као доминантан облик јудаизма, померајући фокус са директних апокалиптичних спекулација ка регулисанијем, одрживијем облику верског живота:

1. Нагласак на халахи (јеврејском закону): Рабини су давали приоритет пажљивом проучавању и поштовању Торе (закона), молитви и заједничким праксама као средству очувања јеврејског идентитета и обезбеђивања континуитета. Ово је обезбедило стабилан оквир за јеврејски живот без Храма.
2. Обесхрабрујући месијанске прорачуне: Рабини су активно обесхрабривали, а понекад и осуђивали покушаје израчунавања прецизног времена Месијиног доласка („Нека кости оних који прорачунавају крај иструну!“). Ово је био прагматичан одговор како би се спречили лажни месијански покрети који би могли довести до даље катастрофе и очаја.
3. Преиспитивање есхатологије: Иако је веровање у Месију и будући искупљени свет остало централно, постало је више интегрисано у свакодневну праксу јудаизма. Долазак Месије често се сматрао наградом за праведност и поштовање Торе, а не спољашњом, изненадном интервенцијом.
4. Фокус на садашњу акцију: Нагласак се померио са чекања катастрофалне божанске интервенције на активан, етички живот и проучавање Торе као средства за „убрзавање“ искупљења.
5. Искључење из канона: Већина главних апокалиптичних текстова (осим Данила) није била укључена у новонастали рабински јеврејски канон (Танах), који се учврстио током овог периода. Иако су неки апокалиптични мотиви опстали у агади (наративни/хомилетски материјал) и каснијем јеврејском мистицизму (Кабала), они су генерално били обухваћени регулисанијим оквиром.

Дакле, јеврејски апокалиптицизам, који је нудио утеху и наду током времена дубоке невоље у периоду Другог храма, намерно је умањен и реинтерпретиран у рабинском периоду како би се обезбедио стабилан, трајан верски и друштвени оквир за народ без домовине или Храма, осигуравајући јеврејски опстанак кроз придржавање божанског закона и заједничке праксе.

Модерна реконструкција како је Други храм изгледао након његове обнове током владавине Ирода I.