Рана каријера и академски допринос
Карл Бет (1872–1959) био је немачки историчар религија и хришћански мислилац. Студирао је на Универзитету у Берлину током 1890-их, где је докторирао 1898. године са дисертацијом о Шлајермахеровим погледима. Године 1901. постао је предавач систематичне теологије у Берлину, а пет година касније прешао је у Беч, где је од 1908. био редовни професор. Политички развоји 1938. године, који су означили крај његове академске каријере у Европи, навели су га да емигрира у Сједињене Државе следеће године. Од 1941. до 1944. предавао је историју религија на Meadville-Lombard Теолошкој школи у Чикагу, области која му је била примарни интерес током целог живота.
Проучавање хришћанства и модерне мисли
Још 1901. године, у свом инаугурационом говору у Берлину, Бет је нагласио да је проучавање опште историје религија – а не само религиозног окружења раног хришћанства – неопходно за разумевање суштине хришћанства. Убрзо након тога, добио је стипендију за путовање која му је омогућила да посети подручја око Средоземља под грчком и турском контролом. Познанства са хришћанима у овим регионима довела су до његове публикације о православном хришћанству (Die orientalische Christenheit der Mittelmeerländer, 1902), која је отворила пут за ново разумевање истог међу европским протестантима. У деценији након 1902, Бет се углавном фокусирао на питање хришћанства и модерне мисли, бавећи се специфичним питањима попут значаја појма еволуције за хришћанску теологију.
Историја религија и психологија религије
У каснијим годинама, неке од његових главних студија поново су биле у области историје религија, посебно његова књига о религији и магији, Religion und Magie bei den Naturvölkern (1914), у којој наглашава поштовање (Ehrfurcht) као саставни елемент религије, прави оштру разлику између религије и магије и претпоставља постојање историјске фазе која претходи обема (одбацујући Фрејзерову хипотезу да је магија претеча религије). Значајни су били и његова „Увод у упоредну историју религија“ (Einführung in die vergleichende Religionsgeschichte, 1920) и студија о вери и мистицизму (Frömmigkeit der Mystik und des Glaubens, 1927). Треће важно поље Бетовог ангажовања била је психологија религије. Помогао је у оснивању Истраживачког института за психологију религије у Бечу 1922. године, уређивао је часопис „Zeitschrift für Religionspsychologie“ од 1927. до 1938. године и био је кључан у организацији Првог међународног конгреса психологије религије, одржаног у Бечу 1931. године на тему психологије неверовања.
Нема коментара:
Постави коментар