Шта је аријанизам?
Аријанизам је христолошка доктрина (учење о Христовој природи) названа по свом главном заговорнику, Арију (око 250/256–336. н. е.), презвитеру (свештенику) из Александрије, у Египту.
Основно веровање аријанства било је да Исус Христос, Син Божји, није савечан Богу Оцу и да није исте божанске суштине као Отац. Уместо тога, Исус је био створено биће, које је Отац довео у постојање пре остатка стварања.
Кључна начела аријанства укључују:
- Подређеност Сина: Арије је тврдио да је „било време када Сина није било“ (латински: erat quando non fuit). То је значило да је Син имао почетак, за разлику од Оца, који је нерођен и самопостојећи. Дакле, Син је био подређен Оцу, што је Христа чинило мањом божанском фигуром.
- Нагласак на Божјој јединствености: Арије је настојао да заштити апсолутно јединство и непоновљивост Бога (монотеизам). Веровао је да ако је Син заиста једнак Оцу, то би подразумевало два Бога, што би угрожавало монотеизам.
- Створен, а не рођен: За Арија, Син је „створен“ (или „направљен“) од Оца, чак и ако је пре свих времена, уместо да је „рођен“ од Очеве суштине у вечном, безвременском смислу. Ово је фундаментално разликовало Сина од Оца.
- Ограничена божанственост: Сходно томе, Синова моћ, мудрост и знање сматрани су ограниченим, а не бесконачним попут Очевих.
Ко је био Арије?
Арије је био хришћански презвитер у Александрији почетком 4. века. Био је познат по свом аскетском начину живота, личној харизми и убедљивим говорничким способностима. Вероватно је студирао код Лукијана из Антиохије, теолога који је такође имао неке субординационистичке ставове.
Аријева учења су стекла значајну популарност, посебно у Источном римском царству, брзо се ширећи кроз његова дела, укључујући његово главно дело Талија („Банкет“), па чак и популарне песме које су се користиле за ширење његових идеја међу обичним људима.
Аријанска контроверза и њен утицај
Аријанска контроверза је вероватно била најзначајнији теолошки спор у раном хришћанству, изазивајући широко распрострањено неслагање и претећи да подели Цркву.
- Порекло (око 318. године н. е.): Спор је почео када је Арије оспорио учења свог епископа, Александра Александријског, у вези са природом Христа.
- Никејски сабор (325. н. е.): Увидевши озбиљну претњу јединству Цркве и стабилности свог новохристијанизованог царства, цар Константин I сазвао је Први васељенски сабор у Никеји.
- Главни циљ Сабора био је да реши аријански спор.
- Предвођена личностима попут младог архиђакона Атанасија (који ће касније постати епископ Александрије и жестоки противник аријанства), никејска странка је тврдила да је Христос „исте суштине“ (homoousios на грчком) са Оцем, што значи да је Он потпуно божански и савечан.
- Сабор је осудио Аријева учења као јерес и формулисао Никејски символ вере. Овај символ вере је потврђивао: „Верујемо у једног Господа Исуса Христа, јединородног Сина Божјег, вечно рођеног од Оца, Бога од Бога, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једног бића са Оцем.“
- Арије и његови следбеници су протерани.
- Континуирана борба (после Никејског сабора): Упркос осуди Никејског сабора, аријанизам није одмах нестао. Контроверза је беснела деценијама након Никејског сабора, са променљивом царском подршком или никејској ортодоксији или различитим облицима аријанизма. Цареви попут Констанција II и Валенса, на пример, фаворизовали су аријанске или полуаријанске ставове. Одржани су многи сабори, неки су потврђивали, неки негирали никејску формулу.
- Први Цариградски сабор (381. н. е.): Овај Други васељенски сабор је дефинитивно потврдио Никејски символ вере и још једном осудио аријанизам. Овај сабор је додатно разјаснио доктрину о Тројици, укључујући и божанство Светог Духа.
- Опадање Римског царства: Солунским едиктом цара Теодосија I (380. године н. е.) којим је никејско хришћанство постало државна религија Римског царства, аријанизам је постепено потискиван унутар Царства.
- Упорност међу германским племенима: Занимљиво је да је аријанизам вековима опстао међу разним германским племенима (нпр. Готи, Вандали, Лангобарди) који су прешли на хришћанство у његовом аријанском облику пре него што је Никејски символ вере постао доминантан. То је довело до даљих верских и политичких сложености док су се ова аријанска германска краљевства сусретала са никејским римским становништвом. Аријанизам је на крају изумро међу овим племенима до 7. века када су прешли на никејско хришћанство.
Наслеђе
- Доктрина о Тројици: Аријанска контроверза приморала је рану Цркву да прецизно дефинише и артикулише доктрину о Тројици – веровање у једног Бога који постоји као три једнаке, вечне Личности: Отац, Син и Свети Дух. Никејски символ вере постао је темељна изјава о тројичности за већи део хришћанства.
- Односи Цркве и државе: Учешће цара Константина на Никејском сабору поставило је преседан за царску интервенцију у црквене послове, обликујући однос између Цркве и државе вековима.
- Модерни одјеци: Иако је аријанизам као посебан покрет нестао, слични теолошки ставови који поричу пуну божанственост Христа или традиционалну Тројицу поново су се појавили кроз историју. Неки модерни верски покрети, попут Јеховиних сведока и одређених облика унитаризма, заступају христолошке ставове који деле сличности са аспектима аријанизма, иако нису директни наследници и имају своје посебне доктрине.
Аријанство служи као снажан историјски пример како фундаментална теолошка питања могу да изазову широко распрострањене сукобе и фундаментално обликују ток религиозног развоја.
Нема коментара:
Постави коментар