Аристотелизам

Шта је аристотелизам?

Аристотелизам се односи на филозофски систем и интелектуалну традицију изведену из дела старогрчког филозофа Аристотела (384–322. п. н. е.), Платоновог ученика и учитеља Александра Великог. За разлику од Платона, који је наглашавао свет идеалних облика одвојених од материјалне стварности, Аристотел је био систематски посматрач и емпиричар, фокусирајући се на проучавање природног света и функција и сврха које су у њему својствене.

Аристотелизам карактерише:

1. Дедуктивна логика и индуктивни метод: Аристотел је развио први свеобухватни систем логике (силогистичку логику), који је остао доминантан скоро два миленијума. Такође је наглашавао аналитичко-индуктивну методу – почевши од посматрања природног света како би се изградило знање о универзалним истинама.
2. Нагласак на емпиријском посматрању: Знање за Аристотела почиње чулним искуством и посматрањем. Ово је у оштрој супротности са Платоновим фокусом на чисти разум и апстрактне форме.
3. Телеологија: Централни концепт је телеологија, идеја да све природне појаве и жива бића имају инхерентну сврху или циљ (телос). Да би се нешто у потпуности разумело, мора се разумети његов крајњи циљ или функција. На пример, циљ жира је да постане храст.
4. Четири узрока: Аристотел је предложио да би се нешто у потпуности разумело, морају се идентификовати његова четири узрока:
   • Материјални узрок: Од чега је нешто направљено (нпр. бронза за статуу).
   • Формални узрок: Облик, структура или суштина ствари (нпр. облик статуе).
   • Ефикасан узрок: Оно што нешто доводи до постојања или узрокује промену (нпр. вајар).
   • Коначни узрок (телос): Сврха или циљ због којег нешто постоји (нпр. сврха статуе може бити почаст богу).
5. Хиломорфизам: Доктрина да су физички објекти композити материје (hyle) и форме (morphe). За разлику од Платонових одвојених Форми, Аристотел је веровао да су форме иманентне материји појединачних објеката. Живо биће, на пример, је спој тела (материје) и душе (форме).
6. Метафизика супстанције: За Аристотела, супстанција (нпр. појединац, човек, дрво) је фундаментална врста бића. Својства (као што су „висок“ или „зелен“) постоје само у односу на супстанце.
7. Етика врлине (евдемонија): Аристотелова етика је етика врлине, усмерена на неговање добрих карактерних особина (врлина), а не на придржавање правила или прорачун последица. Крајњи циљ људског живота је евдемонија (често преведена као „људски процват“, „благостање“ или „срећа“), која се постиже животом врлинског деловања у складу са разумом. Он је познато предложио златну средину, где се врлина налази између две крајности (нпр. храброст је средина између кукавичлука и непромишљености).
8. Политика и полис: Аристотел је људе посматрао као „политичке животиње“ (zōon politikon) и веровао да је идеалан живот у добро уређеном полису (граду-држави), где грађани могу развијати своје врлине и постићи процват. Анализирао је различите облике владавине, правећи разлику између врлих и корумпираних облика (нпр. монархија наспрам тираније, аристократија наспрам олигархије, политеја наспрам демократије)
9. Првобитни покретач: У својој космологији, Аристотел је тврдио да постоји Непокретни покретач – првобитни узрок који покреће свако кретање и промене у универзуму, али је сам непокретан. Овај Првобитни Покретач је чиста стварност, чиста мисао и служи као крајњи, коначни узрок (привлачећи ствари ка себи као њихов крајњи циљ или савршенство).

Историјски утицај

Утицај Аристотелизма је огроман и протеже се вековима:

• Античка Грчка: Аристотелов Лицеј (Перипатетска школа) наставио је његову традицију.
• Хеленистички период: Његова логика и научне методе утицале су на каснију грчку мисао.
• Златно доба ислама (8.-13. век): Аристотелова дела су опширно превођена на арапски језик и дубоко су утицала на исламске филозофе попут Авицене (Ибн Сине) и Авероеса (Ибн Рушда). Ови научници су се дубоко бавили аристотеловском метафизиком, логиком и природном филозофијом, често је усклађујући са исламском теологијом.
• Средњовековна схоластика (12.-16. век): Аристотелова дела су поново представљена Западној Европи путем арапских превода, а касније и директних латинских превода са грчког. Свети Тома Аквински (13. век), доминикански теолог, познат је по интеграцији Аристотелове филозофије у хришћанску теологију, показујући како разум (Аристотел) може допунити и осветлити веру (хришћанску доктрину). Ова синтеза је постала темељ католичке филозофије (томизма).
• Ренесанса и рани модерни период: Аристотелизам је остао доминантан на универзитетима, иако се суочио и са изазовима нових научних открића (нпр. Галилејева физика која је оспорила аристотеловску космологију) и нових филозофских струја (нпр. емпиризам и рационализам).
• Савремена филозофија: Аристотелизам и даље представља живо подручје проучавања. У етици је дошло до значајног оживљавања етике врлина инспирисане Аристотелом, посебно са филозофима попут Аласдера Макинтајера. Неоаристотелизам се такође појављује у метафизици, филозофији ума и политичкој филозофији.

Аристотелизам представља холистички поглед на свет који је тежио да разуме сваки аспект стварности, од најмањих природних феномена до највиших принципа бића и најбољих облика људског живота. Његово трајно наслеђе је сведочанство дубине и свеобухватности Аристотелове мисли.

Аристотел, Франческо Хајез, 1811