Кинеска алхемија

Кинеска алхемија (кинески: 煉丹術; пинјин: liàndānshù; дословно: „вештина пречишћавања цинобара“) је посебна и древна алхемијска традиција која се развила независно од западне алхемије, првенствено усмерена на постизање бесмртности, духовног савршенства и продуженог животног века. Њено порекло је дубоко испреплетено са таоистичком филозофијом и традиционалном кинеском медицином, често датирајући из периода Зараћених држава (475–221. п. н. е.) или раније, али је цветала од династије Хан (206. п. н. е. – 220. н. е.) па надаље.

Кључне карактеристике и циљеви:

За разлику од примарног фокуса западне алхемије на претварање основних метала у злато (иако је то постојало), централни циљеви кинеске алхемије били су:

1. Бесмртност (仙丹, xiāndān, „еликсир бесмртности“): Ово је био најважнији циљ. Алхемичари су настојали да створе еликсир који би пружио физичку бесмртност или, барем, значајно продужио живот и довео до стања духовне трансценденције (постајање xian или бесмртником).
2. Здравље и дуговечност: Чак и ако се није постигла потпуна бесмртност, тражени су еликсири за лечење болести, подмлађивање тела и одржавање виталности.
3. Духовна трансформација: Физички процеси алхемије сматрани су одразом унутрашњег духовног развоја. Пречишћавање и трансформација супстанци симболизовали су прочишћење и усавршавање тела и духа појединца.
4. Стварање моћних супстанци: Производња злата и других драгоцених супстанци често се сматрала средством за финансирање истраживања или нуспроизводом процеса за стварање еликсира, а не циљем самим собом. Међутим, понекад се веровало да ритуално произведено злато поседује магична својства.

Две гране кинеске алхемије:

Кинеска алхемија је углавном подељена на две главне гране:

1. Вајдан (外丹 - Спољашња алхемија):

   • То подразумева употребу спољних лабораторија, пећи и хемијских једињења за производњу еликсира.
   • Кључне супстанце: Веома је фокусирана на минерале, посебно цинабар (живин сулфид), живу и олово. Цинабар, са својом јарко црвеном бојом и способношћу да се трансформише када се загреје (ослобађајући живу), сматрао се веома повољним и трансформативним. Такође су коришћени злато, сребро, жад и разни биљни састојци.
   • Процеси: Укључивали су сложене поступке загревања, калцинације, сублимације и кондензације супстанци у посебним посудама током дужих периода, често према прецизним астролошким или нумеричким прорачунима.
   • Опасности: Вајдан је био познат по опасности због токсичности многих састојака, посебно живе, олова и арсена. Многи алхемичари (и цареви који су конзумирали њихове еликсире) патили су од тровања тешким металима, што је довело до болести или смрти.
   • Значајне личности: Ге Хонг (葛洪, 283–343. н. е.) био је кључна фигура у Вајдану, сумирајући већи део његове теорије и праксе у свом делу Баопузи (抱朴子), залажући се за комбинацију спољашњих еликсира, унутрашњег неговања и моралне дисциплине.

2. Неидан (內丹 - Унутрашња алхемија):

   • Ова грана се појавила касније (од династије Танг па надаље) као софистициранија и мање опасна алтернатива, фокусирајући се на унутрашње физиолошке и духовне праксе унутар људског тела.
   • Симболичка хемија: Процеси Вајдана (загревање, пречишћавање, трансформација) су метафорички примењени на људско тело, користећи само тело као лончић, а његове енергије као састојке.
   • Кључни концепти: Укључује неговање и трансформацију три блага (санбао): Ђинг (精 - суштина, често повезана са сексуалном енергијом), Ћи (氣 - витална енергија, дах) и Шен (神 - дух, свест) .
   • Технике: Укључује медитацију, вежбе дисања, визуелизацију, дијететске праксе и борилачке вештине (као што су чигонг и таи чи).
   • Циљ: Постићи духовну бесмртност стварањем „бесмртног ембриона“ или „златног еликсира“ унутар тела, што води ка уједињењу појединца са Таом.
   • Безбедније, али захтевније: Нејдан је био безбеднији у смислу да не уноси отрове, али је захтевао огромну дисциплину, менталну концентрацију и често је укључивао езотерична учења која су се преносила са учитеља на ученика.

Веза са таоизмом:

Кинеска алхемија је нераскидиво повезана са таоизмом:

• Филозофска основа: Таоистички принципи равнотеже (Јин-Јанг), трансформације, хармоније са природом и тежње ка дуговечности и трансценденцији пружили су филозофски оквир за алхемијска истраживања.
• Бесмртници (Сиан): Циљ постајања сиана (бесмртника) је кључан за таоистичку верску праксу, а алхемија се сматрала примарним средством за постизање овог стања.
• Космички циклуси: Алхемичари су веровали да њихов рад реплицира космичке циклусе и природне процесе стварања и трансформације.

Наслеђе:

Иако је буквална потрага за бесмртношћу кроз гутање мешавина често била неуспешна и опасна, кинеска алхемија је оставила значајно наслеђе:

• Доприноси хемији и металургији: Алхемичари су направили практична открића у металургији, керамици, бојама, баруту (случајни нуспроизвод алхемијских експеримената) и фармацеутским производима.
• Утицај на медицину: Допринела је традиционалној кинеској медицини идентификовањем и категоризацијом различитих минералних и биљних супстанци и разумевањем њихових својстава.
• Развој таоистичких пракси: Неидан је постао веома софистициран систем духовног култивисања који се и данас практикује.
• Културни утицај: Богата симболика и наративи алхемије прожимали су кинеску књижевност, уметност и популарну културу.

Нагласак на унутрашњем неговању (Неидан) је на крају постао доминантнији како су опасности Вајдана постајале очигледне, али обе гране су биле саставни део јединственог развоја кинеске алхемије.

Унутрашње и спољашње алхемије 內外二藥圖, 1615. Ксингминг гуиџи