Индијска алхемија

Индијска алхемија, позната као Раса Шастра (дословно „наука о живи“ или „наука о есенцијама“), је сложена и древна традиција која се развила у ширем оквиру индијске филозофије, медицине (Ајурведе) и тантричких пракси. За разлику од западне алхемије, која се у великој мери фокусирала на трансмутацију злата, индијска алхемија је првенствено циљала на телесно усавршавање и бесмртност, поред медицинске примене.

Главни циљеви и карактеристике:

1. Дехасиди (Савршенство тела): Ово је био најважнији циљ. Индијски алхемичари су тежили да постигну бесмртно, нерањиво и надљудско тело које би омогућило духовно ослобођење (мокша) у овом животу (џиванмукти). То се често постизало унутрашњом конзумацијом јаких алхемијских препарата.
2. Лохасидхи (Трансмутација метала): Иако је мање наглашена од телесног савршенства, трансмутација основних метала у злато је такође била препознати циљ. Злато се често сматрало „савршеним“ металом, а његово стварање је виђено као начин разумевања и репликације божанских процеса стварања и пречишћавања или као средство за финансирање алхемијских подухвата.
3. Раса-Расајана (Помлађивање живом): Овај концепт се односи на употребу препарата на бази живе и других супстанци за подмлађивање тела, лечење болести и продужавање живота. Дубоко је повезан са алхемијским и ајурведским традицијама.
4. Нагласак на Меркуру (Раса): Меркур (Парад) заузима централно и свето место у индијској алхемији. Често се персонификује као Шивино семе, а његово пречишћавање и обрада сматрају се неопходним за постизање телесне и металне трансформације.
5. Употреба минерала и метала: Поред живе, индијска алхемија је интензивно користила и друге минерале (као што су сумпор, лискун, гвожђе, бакар) и разне биљне екстракте. Интеракције између живе (мушког принципа) и сумпора (женског принципа) биле су посебно значајне.
6. Пречишћавање (Шодхана) и обрада (Самскара): Обележје Раса Шастре су сложени и често дуготрајни процеси пречишћавања и трансформације сирових минерала и метала. Веровало се да ови кораци, којих има 18 за живу, уклањају нечистоће, повећавају потенцију и смањују токсичност, чинећи их погодним за унутрашњу употребу. Технике су укључивале калцинацију, сублимацију, дестилацију, левигацију и разне методе загревања и каљења.

Веза са ајурведским и тантричким традицијама:

Индијска алхемија је дубоко испреплетена са ајурведом и тантризмом, формирајући холистички систем физичке и духовне трансформације.

• Ајурведа: Иако су у почетку биле одвојене, Раса Шастра и Ајурведа су у великој мери утицале једна на другу, посебно од 13. века па надаље.
  • Јатрохемија: Алхемијски принципи и припремљене супстанце, посебно оне које садрже живу и друге минерале, постале су саставни део ајурведске медицине, што је довело до развоја Расушадија (биљно-минералних препарата). Ови препарати су познати по својој снази и брзом дејству.
  • Расајана (Помлађивање): Ајурведски концепт расајане (терапије подмлађивања) утицао је на алхемијске циљеве телесног савршенства. Алхемијска расајана је имала за циљ радикалну телесну трансформацију, док се ајурведска расајана фокусирала на одржавање здравља и продужавање живота.
  • Пречишћавање (Шодхана): Нагласак на пречишћавању супстанци пре употребе, истакнут у алхемији, постепено је усвојен и прилагођен ајурведским праксама у медицинске сврхе.
• Тантра: Период од 10. до 13. века се у Индији често назива „тантричком алхемијом“.
  • Сидхији (натприродне моћи): Многи алхемијски текстови усклађују своје циљеве са тантричком тежњом ка сидхијима (натприродним моћима), као што су левитација, невидљивост или нерањивост, за које се верује да су достижне алхемијским еликсирима и јогијским праксама.
  • Тело као лонац: Тантричка филозофија често посматра људско тело као микрокосмос универзума и средство за духовно ослобођење. Ово се поклапа са алхемијским циљем телесног савршенства (дехасидхи) и идејом трансформације физичког тела у божанско, бесмртно.
  • Јога и ритуали: Тантричка алхемија интегрише јогичке праксе, обожавање божанстава, мантре, јантре и мандале са алхемијским процедурама. Пречишћавање метала се често сматрало аналогним пречишћавању сопства кроз тантричку садану.
  • Симболика: Тантричка симболика, попут Шивине сперме као живе и Шактине менструалне крви као цинабарита, прожимала је алхемијске текстове, истичући езотеричну и трансформативну природу процеса.

Историјски развој:

Порекло индијске алхемије може се пратити до преведских времена, са раним помињањем злата које има магична својства дуговечности у Атарваведи (око 8. века пре нове ере) и живе у Арташастри (4. век пре нове ере). Међутим, систематски алхемијски текстови (књижевност Раса Шастре) почели су да се појављују око 10. века нове ере .

• Рани период (око 300-900. године нове ере): Алхемија се више односила на магичне еликсире и натприродне моћи.
• Тантрички период (око 900-1300. године нове ере): Ово је било „златно доба“ индијске алхемије. Већина класичних алхемијских текстова написана је током овог времена, дубоко интегришући тантричке праксе.
• Каснији период (од 13. века нове ере па надаље): Дошло је до све веће примене препарата живе, минерала и биљака за медицинске терапије, допуњујући ајурведске расајана третмане. Овај период је довео до ближег зближавања алхемије и формалне медицине.

Значајне личности:

• Нагарџуна (различити идентитети): Постоји значајна забуна око идентитета „Нагарџуне“ у индијској алхемији. Иако се чувени будистички филозоф из 2. века нове ере, Нагарџуна, понекад повезује са алхемијским делима (као што је Расаратнакара), савремена наука сугерише да су многи алхемијски текстови који носе његово име вероватно написали касније личности, укључујући металурга и алхемичара из 10. века нове ере. Без обзира на то, личности по имену Нагарџуна се у неким традицијама приписују заслуге за пионирске процесе живе и писање утицајних трактата о алхемији и медицини.
• Говинда Бхагаватпада: Гуру Ади Шанкаре, такође познат по свом алхемијском знању.
• Разни Сидхе и Натх јогији: Многе легендарне личности из Сидхе и Натх традиција повезане су са алхемијским праксама и тежњом ка телесном савршенству.

Индијска алхемија, дакле, није само историјска куриозитет већ софистицирана интелектуална и практична традиција која је дубоко обликовала индијску научну, медицинску и духовну мисао.