Обреди очишћења

Ритуално прочишћење и чистоћа: векoвна пракса

Ритуално прочишћење је верски прописан обред којим се особа ослобађа нечистоће, посебно пре поклоњења божанству, док је ритуална чистоћа стање ритуалне беспрекорности. Ови ритуали се могу примењивати и на предмете и места. Ритуална нечистоћа се разликује од обичне физичке нечистоће, попут прљавштине, иако се телесне течности генерално сматрају ритуално нечистим. Већина ових пракси постојала је много пре теорије о клицама и биле су истакнуте у најранијим познатим верским системима древног Блиског истока, при чему их неки повезују са табуима. Иако су ови ритуали претходили разумевању теорије о клицама, неки су у њима видели здравствене предности и спречавање инфекција, посебно у областима где људи долазе у блиски контакт. Други описују „димензију чистоће“ која је универзална у религијама и тежи да људе одмакне од гађења ка чистоти и божанствености, као и од девијантног ка моралном понашању.

Ритуално прочишћење у Старом Риму

Стари Римљани су упражњавали аблуције, односно ритуална прања водом, како у свакодневном животу, тако и пре учешћа у светим обредима, сматрајући их кључним за одржавање духовне чистоте. Макробије у „Сатурналијама“ и Овидије у „Фастима“ сведоче о значају ових ритуала током верских свечаности и церемонија, што наглашава важност чистоће и ритуалне беспрекорности у римској култури. Данас, следбеници древне римске религије, попут заједница „Pietas Comunità Gentile“ и „Nova Roma“, настављају да примењују аблуције у својим реконструисаним обредима, тежећи очувању традиционалних римских обичаја.

Ритуално прочишћење у вери бахаи

У бахаи вери, ритуална прања (аблуције) руку и лица су прописана пре обавезних молитава и пре 95струког понављања Највећег Имена. Чак и жене током менструације, које имају могућност да рецитују посебан стих уместо молитве, морају обавити аплуције. Бахаула, оснивач вере бахаи, прописао је ова прања у својој књизи закона, Китаб-и-Акдас. Ове аблуције имају дубљи значај од самог чишћења и треба их обавити пре сваке побожности, осим ако се више њих обавља истовремено. У случају недостатка воде или болести, дозвољено је пет пута поновити стих „У Име Бога, Најчистији, Најчистији“ пре молитве. Бахаула је, следећи Баба, укинуо све друге облике ритуалне нечистоће људи и ствари, наглашавајући важност чистоће и духовне беспрекорности.

Цукубаи: ритуално прање у јапанском будизму

У јапанском будизму, у двориштима храмова и на местима где се одржавају чајне церемоније, налази се камени базен звани цукубаи, намењен ритуалном прању. Назив потиче од глагола цукубау, што значи „чучнути“ или „поклонити се“, симболизујући чин понизности. Гости који присуствују чајној церемонији или посећују будистички храм чучну и перу руке у цукубаију пре уласка. Цукубаи су обично камени, опремљени малом кутлачом, а вода се често доводи бамбусовом цеви званом какеи. Познати цукубаи у храму Рјоан-џи у Кјоту, који је донирао феудални господар Токугава Мицукуни, садржи уклесане канђи знакове који, када се читају заједно са обликом централне посуде, преносе поруку „Знам само обиље“ или „Научи само да будеш задовољан“, што одражава темељна антиматеријалистичка учења будизма.

Ритуално прочишћење у хришћанству

Хришћанство, посебно Оријенталне православне цркве попут Коптске и Етиопске, придаје велики значај ритуалном прочишћењу, често наглашавајући старозаветна учења која прописују прање руку и лица пре молитве, као и забране уласка у храм током менструације за жене или након полних односа за мушкарце. Крштење је примарни облик ритуалног прочишћења, али постоје и друге праксе попут прања ногу, које се често обавља на Велики четвртак по узору на Христа. Многе древне цркве су имале фонтане (кантарус) у дворишту за прање пре уласка у богомољу, симболизујући „одвајање од грехова духа и предају Господу“, пракса која вуче корене из јудаизма. У католицизму, свештеници перу руке пре мисе као симбол унутрашње чистоте. Иако је „уцрковљење жена“ након порођаја ретко у западном хришћанству, још увек се практикује у Источним хришћанским црквама. Реформисано хришћанство постиже ритуалну чистоћу кроз исповест грехова и освећење, где чистоћа постаје начин живота, а употреба бидеа у многим хришћанским земљама делом потиче из библијског хигијенског бонтона.

Ритуално прочишћење у хиндуизму

У хиндуизму, ритуална чистоћа и прочишћење су кључни, са различитим стандардима који зависе од традиције и ортодоксности групе, при чему најстрожа правила важе за брахмине, посебно током храмског богослужења. Важан аспект прочишћења је купање целог тела, посебно у светим рекама попут Ганга, што се сматра повољним пре фестивала или након смрти. Ритуал Пуњахавачанам служи за прочишћење особе и дома пре важних прилика, уз мантре и прскање освећене воде. Абхишека је ритуално купање божанстава различитим супстанцама, а муртији се не смеју додиривати без чистих руку, нити се у храм сме ући без претходног купања. Правила Сутака прописују период нечистоће након рођења детета, где се мајка изолује 10 до 30 дана, док отац може да се прочисти ритуалним купањем. Постоје и разни ритуали прочишћења везани за смртне церемоније, укључујући купање након посете кући где је била смрт, као и обавезно купање жена након менструалног периода.

Ритуално прочишћење у индијанским религијама

У традицијама многих аутохтоних народа Америка, ритуално прочишћење често укључује употребу сауне познате као знојница, која служи као припрема за различите церемоније. Неке групе такође верују да паљење штапића за кађење прочишћава простор од зла. Племе Чероки, на пример, практиковало је и још увек у мањој мери практикује „одлазак на воду“, који се изводи у текућим водама попут река или потока. Овај ритуал се изводио свакодневно или за посебне прилике као што су церемоније именовања, празници и игре лоптом. Иако су неки антрополози покушавали да повежу ове праксе са „изгубљеним племенима Израела“, таква тумачења се углавном сматрају хришћанским „жељама“ а не озбиљном антропологијом. Пример ових ритуалних места је и Светилиште китоловаца Јукуот на острву Ванкувер, које су поглавице користиле за ритуалну припрему пре лова на китове.

Ритуално прочишћење у исламу

Исламско ритуално прочишћење првенствено је усмерено на припрему за салах (ритуалну молитву) и може бити поништено одређеним радњама попут надимања, спавања или контакта са супротним полом. Прочишћење се обавља путем аблуције (вуду за мање нечистоће) или гусла (за веће нечистоће, обавезно након менструације, полне активности или за покојнике који нису умрли у борби). У недостатку воде, дозвољен је тајамум („сува аблуција“) чистим песком или земљом. Обавезни кораци вудуа укључују прање лица, руку до лаката, главе и стопала, док гусл подразумева потпуно прање целог тела. Мањи детаљи ових ритуала могу варирати између различитих исламских правних школа (медреса).

Ритуално прочишћење у јудаизму

У јудаизму, Хебрејска Библија прописује ритуално прочишћење за различите ситуације попут менструације (нида), порођаја, сексуалних односа, кожних болести и контакта са мртвима. Ови ритуали углавном подразумевају потпуно потапање тела у посебну ритуалну купку звану микве. Поред тога, усмени закон налаже прање руку након физиолошких потреба, јела и буђења. Данас, због непостојања Храма у Јерусалиму, многа од ових правила Торе нису више практично применљива, осим прочишћења од статуса ниде, које се и даље поштује код ортодоксних и неких конзервативних Јевреја, јер забрањује полни однос са супругом. Нечистоћа леша сматра се највећом нечистоћом и захтева, поред микве, и посипање пепелом црвене јунице, која данас не постоји, због чега се сви сматрају ритуално нечистим од смрти, што има импликације попут забране уласка на локацију Храма у Јерусалиму.

Ритуално прочишћење у мандејству

Једна од најважнијих церемонија у мандејству је крштење (масбута), које се, за разлику од хришћанства, обавља сваке недеље као ритуал прочишћења. Овај обред укључује потпуно потапање у текућу воду, при чему се све реке погодне за крштење називају јардна (по реци Јордан). Након изласка из воде, верник се помазује светим сусамовим уљем (миша) и учествује у причешћу сакраменталним хлебом (пихта) и водом. Постоје и други ритуали прочишћења који не захтевају свештеника, попут ришаме (дневног прања лица и удова пре молитве) и тамаше (троструког потапања у реку, које се обавља након менструације, порођаја, полних активности, додиривања леша или других врста нечистоће). Ритуална чистоћа се примењује и на храну, посуђе, животиње за конзумацију и церемонијалну одећу, а постоји и ритуал прочишћења за умируће особе, који укључује троструко прскање речном водом по телу.

Ритуално прочишћење у шинтоизму

У шинтоизму, ритуална чистоћа представља централни аспект живота. Уобичајени облик ритуалног прочишћења је мисоги, који укључује употребу природне текуће воде, посебно водопада. Током мисогија, мушкарци традиционално носе јапанске прегаче, док жене носе кимона, а обоје додатно стављају траке за главу.

Ритуално прочишћење у западном езотеризму

У западном езотеризму и церемонијалној магији, „протеривање“ (енг. banishing) се односи на ритуале чија је сврха уклањање нематеријалних утицаја, од духова до негативних енергија. Ови ритуали су често део сложенијих церемонија, али се могу изводити и самостално, служећи као техника магије, уско повезана са ритуалним прочишћењем и предуслов су за посвећење и инвокацију. На пример, у Херметичком реду Златне зоре, Неофити морају научити Мањи ритуал Пентаграма (протеривање) пре напредовања. Истакнути окултиста Алеистер Кроули препоручивао је свакодневно протеривање за телемите, док се у вики и неопаганизму протеривање изводи пре бацања круга ради прочишћења простора за ритуал или магију. Константинос такође саветује редовно протеривање за одржавање магичног радног простора без негативности и за стицање вештине пре извођења духовно захтевнијих чинова.

Људи перу ноге пре молитве у Сулејманије џамији у Истанбулу, Турска