Абелар, Пјер

Реформатор, филозоф и теолог средњег века

Петар Абелар (1079–1142) био је средњовековни француски схоластички филозоф, водећи логичар, теолог, учитељ, музичар, композитор и песник. У филозофији је слављен због свог логичког решења проблема универзалија путем номинализма и концептуализма, као и због пионирског увођења интенције у етици. Често називан „Декартом дванаестог века“, сматра се претечом Русоа, Канта и Спинозе, а понекад му се приписује и улога главног претече модерног емпиризма. У католичкој теологији, најпознатији је по развоју концепта лимба и увођењу теорије моралног утицаја помирења. Сматра се (поред Августина) најзначајнијим претходником модерног саморефлексивног аутобиографа, утирући пут за касније епистоларне романе и исповести познатих личности својим јавно дистрибуираним писмом „Историја мојих несрећа“ и јавном преписком. У историји и популарној култури најпознатији је по својој страственој, трагичној љубавној афери и интензивној филозофској размени са својом бриљантном студенткињом и евентуалном супругом, Хелоизом д'Аржантеј.

Каријера, филозофска мисао и достигнућа Петра Абелара

Петар Абелар се сматра једним од оснивача секуларног универзитета и преренесансне секуларне филозофске мисли. У филозофији је заступао концептуализам у теорији универзалија, наглашавајући да језик не може директно доказати истину физичких ствари, те је, под утицајем своје супруге Хелоизе, истакао субјективну намеру као одлучујући фактор моралне вредности људских поступака. Допринео је успостављању филозофског ауторитета Аристотела у средњем веку. У теологији, Абелар је један од највећих католичких теолога 12. века, који је тврдио да се Тројица и универзум могу и требају спознати кроз логику, као и кроз емоције. Сковао је термин „теологија“ у његовом модерном смислу, заговарајући разум у питањима вере. Није сматран јеретиком, јер су оптужбе против њега одбачене после његове смрти. У психологији, Абелар се бавио концептом намере и унутрашњег живота, развијајући елементарну теорију спознаје и концепт да људи „говоре са Тројицом својим мислима“. Био је један од заговорника концепта „одбране лудила“, тврдећи да деца и луди људи не могу чинити грех јер им недостаје разум, чиме је допринео разградњи идеје да је ђаво узрок лудила.

Живот Петра Абелара: од учењака до изгнаника и реформатора

Петар Абелар (око 1079–1142), првобитно назван „Пјер ле Пале“, рођен је у Бретањи у племићкој породици. Уместо војне каријере, посветио се студијама либералних уметности, посебно дијалектици, путујући по Француској и дебатујући са водећим филозофима попут Росцелина од Компјења и Вилијама од Шампоа, чије је теорије о универзалијама успешно оспоравао и заменио сопственим концептуализмом/номинализмом, стичући славу и покрећући сопствене школе у Мелену и Корбелу, а касније и у Паризу. Његова каријера је добила неочекивани обрт када је, на врхунцу славе као мастер у катедралској школи Нотр-Дам, започео страствену, тајну аферу са својом ученицом Хелоизом д'Аржантејл, која је резултирала рођењем сина Астролаба и тајним браком. Када је њихов брак откривен, Абелар је кастриран по наређењу Хелоизиног ујака, што га је одвело у манастир Сен-Дени, а Хелоизу у конвент. У монашком животу, Абелар је критиковао монашке обичаје и писао дела попут „Sic et Non“ и „Theologia Summi Boni“, али његова рационалистичка тумачења су га довела до осуда за јерес и привременог затварања. Напустивши Сен-Дени, постао је пустињак, а затим опат у манастиру Сен-Гилдас-де-Рјуис, пре него што се вратио предавању у Паризу и обновио контакт са Хелоизом, за коју је основао ораторијум Параклит. Његови каснији радови укључују „Ethica or Scito te ipsum“ и „Dialogus inter Philosophum, Judaeum et Christianum“. Сукоби са Бернардом из Клервоа довели су до нове осуде 1141. године, али је захваљујући Петру Пречасном из Клинија избегао тежу казну. Последње месеце провео је у приорату Сен-Марсел, где је и умро 1142. године, остављајући за собом наслеђе контроверзног, али изузетно утицајног мислиоца. Његови посмртни остаци су, уз Хелоизине, након низа премештања, наводно сахрањени на гробљу Пер-Лашез у Паризу, мада постоје и другачија тумачења о месту њиховог вечног починка.

Писма Абелара и Хелоизе: траг једне трагичне љубави

Прича о Абелару и Хелоизи стекла је огромну популарност у модерној европској култури, а позната је пре свега из неколико извора: „Historia Calamitatum“ (Абеларова аутобиографија), седам писама између Абелара и Хелоизе (три Абеларова и четири Хелоизина), те четири писма између Петра Пречасног и Хелоизе. Иако је начин на који су ова писма очувана нејасан (најранији рукописи датирају из касног 13. века, што сугерише да их је Хелоиза чувала у Параклиту), њихов утицај је био значајан; Кретјен де Троа и Жан де Мен су се инспирисали њиховом причом, а Петрарка је поседовао рани рукопис. Прва латинска издања писама појавила су се 1616. године, што је довело до бројних превода и великог интересовања у 18. и 19. веку, када су Абелар и Хелоиза били поштовани као трагични љубавници и претече модерности, чији су остаци на гробљу Пер-Лашез. Критичка издања истраживача попут Виктора Кузина значајно су допринела проучавању, а данас већина научника прихвата аутентичност ових писама, иако постоје и скептици. Недавно је изнета теза да су анонимна писма „Epistolae Duorum Amantium“ такође дело Абелара и Хелоизе из раног периода њихове везе, што отвара нове правце истраживања, иако та тврдња није универзално прихваћена.

Абелар у савременој теологији и поглед папе Бенедикта XVI

Иако га је романописац Џорџ Мур назвао „првим протестантом“, Петар Абелар никада није порекао своју католичку веру, упркос оптужбама за јерес (које су касније повучене). Папа Бенедикт XVI је 2009. године искористио Абелара, заједно са Светим Бернардом из Клервоа, да илуструје разлике између схоластичког и монашког приступа теологији у 12. веку. Док је Бернард наглашавао веру (храњену контемплативном молитвом и интимним искуством Бога), Абелар је истицао разум и настојао да подвргне истине вере критичком испитивању. Папа је приметио да је Абеларова прекомерна употреба филозофије учинила његову доктрину о Тројици крхком, а његову моралну теологију превише субјективном (јер је инсистирао на интенцији као јединој основи за процену моралних чинова), игноришући објективну вредност дела. Међутим, папа је признао Абеларов велики допринос развоју схоластичке теологије и његове увиђаје, попут схватања да нехришћанске традиције већ садрже неку врсту припреме за прихватање Христа. Коначно, папа Бенедикт XVI је закључио да „теологија срца“ Бернарда и „теологија разума“ Абелара наглашавају важност здраве теолошке дискусије и понизне послушности ауторитету Цркве, нарочито када се дебатују питања која нису дефинисана од стране учитељства, истичући да у теологији мора постојати равнотежа између откривених принципа и филозофских тумачења како би се избегле грешке.

Поезија и музика Петра Абелара

Петар Абелар је био значајан песник и композитор, познат по љубавним песмама написаним за Хелоизу, које су, нажалост, изгубљене, осим једне романтичне песме „Dull is the Star“. Његово музичко образовање потиче из детињства и обухватало је традиционални квадривијум. За верску заједницу којој се Хелоиза придружила, Абелар је компоновао јединствену књигу химни после 1130. године, која се разликовала од савремених химни у потпуно новом и хомогеном материјалу, а од ње је сачувана само једна мелодија, „O quanta qualia“. Поред тога, написао је шест библијских планктуса (тужаљки), чије су мелодије, иако углавном нотиране у дијастематским неумама које отежавају транскрипцију (само је „Planctus VI“ записан у квадратној нотацији), хваљене због своје „флексибилности, изражајности и елеганције“, слично квалитетима његове поезије. Жанр планктуса је утицао на развој лаја, форме песама која је цветала у северној Европи у 13. и 14. веку.

Дела Петра Абелара: схоластички списи и преписка

Петар Абелар је оставио значајан опус који обухвата логичке, теолошке и етичке списе, као и личну преписку која је постала део књижевне баштине. Међу његовим кључним логичким делима су „Logica ingredientibus“ (пре 1121), „Petri Abaelardi Glossae in Porphyrium“ (око 1120), „Dialectica“ (пре 1125), „Logica nostrorum petitioni sociorum“ (око 1124–1125) и „Tractatus de intellectibus“ (пре 1128). Његово најпознатије теолошко дело је „Sic et Non“, збирка цитата хришћанских ауторитета који приказују контрадикторна мишљења, док су његови главни систематички теолошки радови обухваћени различитим верзијама под насловима „Theologia 'Summi Boni'“, „Theologia christiana“ и „Theologia 'scholarium'“. Абелар је такође написао „Dialogus inter philosophum, Judaeum, et Christianum“ (1136–1139) и етичко дело „Ethica or Scito Te Ipsum“ (пре 1140). Савремена издања и преводи његових дела укључују „Peter Abelard: Ethical Writings“ (1995), „Five Texts on the Medieval Problem of Universals“ (1994) и бројна издања његове преписке са Хелоизом, попут „Abelard & Héloïse: The Letters and other Writings“ (2007) и „The Letters of Abelard and Héloïse“ (1974). Такође су сачувана његова дела „Planctus“ и „Carmen Ad Astralabium“.

Пјер Абелар. Приказ Антонија Олешчинског, пре 1841. године.