Апотеоза

Апотеоза (од старогрчког ἀποθέωσις, од ἀποθεόω, „обожавати“) односи се на уздизање људског бића на ранг бога или прослављање особе или принципа до највишег идеала или савршеног облика.

То обухвата и дословно религиозно обожење и метафоричко уздизање до врховног статуса.

I. Историјски и религиозни контекст (буквално обожење)

1. Древни Египат:

   • Најстарији пример владара који се сматра божанским. Фараони су сматрани живим боговима, божанским посредницима између човечанства и божанстава, отелотворујући аспекте различитих богова (нпр. Хоруса, Ра). Њихова владавина се сматрала божански санкционисаном и неопходном за космички поредак.

2. Античка Грчка:

   • Док је грчки политеизам често укључивао богове са људским манама, концепт хероја који постижу божански или полубожански статус након смрти био је присутан (нпр. Херакле, Асклепије). Ово је често укључивало култове, храмове и ритуале посвећене њима. Филозофи су понекад расправљали о идеји да појединци постижу божанско стање кроз врлину.

3. Стари Рим:

   • Апотеоза је постала високо формализована и политички значајна пракса током Римског царства.
   • Царски култ: Почевши од Јулија Цезара, па све до формализације под Августом, преминули цареви су често проглашавани divus (божанскима) од стране Римског сената и обожавани су као богови. Ово је био култ који је спонзорисала држава, а служио је за уједињење огромног царства, легитимизацију царске власти и неговање лојалности. Градили су се храмови, постављали свештеници и приносили жртве обоженим царевима. Царице и други значајни чланови царске породице такође су могли бити обожени.
   • Церемонија: Формална церемонија је често укључивала јавну сахрану, пуштање орла (који симболизује душу која се уздиже на небеса) и накнадно поштовање покојника.

4. Хришћанство (Теоза/обожење - јасан концепт):

   • Док хришћанство фундаментално одбацује пагански концепт људског обожења у римском смислу (где човек постаје бог по природи), православна теологија користи термин „теоза“ или „обожење“.
   • Обожење је процес којим хришћанин, кроз духовну борбу, молитву, свете тајне и следовање Божјој вољи, постаје сличнији Богу у Његовим енергијама (не Његовој суштини), учествујући у божанском животу. Овде се не ради о томе да постане Бог по природи, већ о томе да постане „богоподобан“ кроз благодат, испуњавајући првобитни позив човечанства на заједницу са Богом. Често се сумира као „Бог је постао човек да би људи могли постати богови“.
   • Христово божанство је централно: верује се да је Исус Христос потпуно Бог и потпуно човек, и кроз Његово оваплоћење, распеће и васкрсење, човечанству се нуди пут ка сједињењу са Богом.

5. Будизам и хиндуизам (просветитељство/мокша):

   • Ове традиције обично не садрже апотеозу у смислу да човек постаје бог пантеона. Међутим, концепти попут просветљења (будизам) или мокше/ослобођења (хиндуизам) описују постизање стања дубоке духовне спознаје, превазилажења обичних људских ограничења, патње и циклуса поновног рођења, што се може посматрати као облик врхунског духовног уздизања или савршенства. Фигуре попут Буде или просветљених гуруа могу бити поштоване са божанским квалитетима од стране својих следбеника, али се обично не сматрају боговима на исти начин као политеистичка божанства.

II. Метафоричка и књижевна употреба

Поред свог буквалног религиозног значења, „апотеоза“ се широко користи метафорички:

1. Кулминација/Врхунац: Односи се на највишу тачку у развоју нечега; кулминацију или врхунац.
   • Пример: „Слика је била апотеоза његове уметничке каријере.“
2. Глорификација/Идеализација: Може значити савршен пример или идеализацију нечега; најсавршенији или највиши облик.
   • Пример: „Њен наступ је био апотеоза класичног балета.“
   • Такође може описати процес идеализовања или величања особе или принципа, уздижући их до готово божанског или поштованог статуса у јавној перцепцији, чак и ако нису буквално божански.

Укратко, апотеоза је моћан концепт који описује врхунско уздизање, било да је у питању древно обожење царева и хероја или метафорички врхунац достигнућа или идеала.

Апотеоза Венеције (1585) од Паола Веронезеа, плафон у Дуждевој палати