Аскетизам

Аскетизам (од грчког askēsis, што значи "вежба" или "тренинг") у религијском контексту представља добровољну и систематску праксу самоодрецања и дисциплиновања тела и ума, ради постизања вишег духовног стања, просветљења, блискости са божанским, или ослобађања од световних везаности.

Кључни аспекти аскетизма

1. Самоодрицање: Аскете свесно одбацују или ограничавају физичка задовољства, телесне потребе и материјална добра која се обично сматрају неопходним или пожељним за људски живот. Ово може укључивати:

   • Уздржавање од хране и пића: Пост, строга вегетаријанска или веганска исхрана, или одрицање од одређених врста хране.
   • Сексуална апстиненција: Целибат, девичанство.
   • Одбацивање материјалног: Живот у сиромаштву, одрицање од имовине, минимална одећа.
   • Лишавање сна: Продужени периоди бдења.
   • Физичка издржљивост: Излагање екстремним температурама, спавање на тврдим површинама, или самонаношење бола (иако су екстремни облици ређи и често контроверзни).
   • Изолација и тишина: Повлачење из друштва (као монаси или пустињаци), завет ћутања.

2. Циљеви: Циљеви аскетске праксе су разноврсни, али увек усмерени ка духовном:

   • Прочишћење: Чишћење тела и душе од грехова, нечистоћа или кармичких везаности.
   • Повећање духовне снаге: Развијање самоконтроле, снаге воље и дисциплине.
   • Постизање просветљења/спасења: Превазилажење незнања и везаности које држе биће у циклусу патње (самсаре) или постизање јединства са Богом/апсолутном стварношћу.
   • Добијање духовних увида или моћи: Верује се да аскетизам може да отвори врата вишим стањима свести или да доведе до поседовања натприродних моћи.
   • Покајање и искупљење: Надокнада за грехе.

3. Контекст: Аскетизам се може практиковати:

   • Индивидуално: Као лични духовни пут (нпр. пустињаци, јогији).
   • Колективно: Унутар организованих верских заједница (нпр. манастири, монашки редови).
   • Периодично: Као део верског календара (нпр. пост).
   • Доживотно: Као начин живота.

---

Аскетизам у различитим религијама

Аскетизам је присутан у готово свим великим светским религијама, иако се разликује у облику и интензитету:

• Хришћанство:

  • Извори се налазе у Новом завету (Исусов пост у пустињи, Јован Крститељ).
  • Развија се кроз монаштво, које је постало централни облик аскетизма. Монаси и монахиње се заветују на сиромаштво, целомудреност и послушност.
  • Примери: Пустињски Оци (Атанасије Велики, Свети Антоније Велики), Свети Симеон Столпник (који је живео на стубу), бенедиктинци, францисканци (који наглашавају сиромаштво и одрицање од материјалног).
  • Пост (посебно у Великом посту) и молитва су кључне аскетске праксе.

• Будизам:

  • Сидарта Гаутама (Буда) је пре свог просветљења практиковао екстремни аскетизам, али га је касније одбацио у корист "Средњег пута", који избегава екстреме разврата и самомучења.
  • Међутим, аскетизам је и даље суштински део будистичког монашког живота (бхикшу и бхикшуни): целибат, одрицање од имовине (поседовање само одора, зделе за милостињу), медитација, пост, и дисциплинован живот.
  • Циљ је ослобађање од везаности и достизање нирване.

• Хиндуизам:

  • Аскетизам (тапас) има веома дугу традицију у Индији.
  • Јогији и садуи (лутајући аскете) су познати по строгим праксама попут продуженог поста, медитације, целибата, одрицања од говора (мауна), и издржавања физичких тешкоћа.
  • Примери: Сањаси (они који су се одрекли света), агора (екстремни аскети).
  • Циљ је постизање мокше (ослобођења) или јоге (јединства са Богом/Браманом).

• Џаинизам:

  • Џаинизам је можда религија са најригорознијим облицима аскетизма. Верује се да је само путем екстремног самоодрицања могуће ослободити душу од кармичких везаности.
  • Дигамбара монаси (који не носе одећу, сматрајући да је и одећа везаност) практикују изузетно строг пост, укључујући и добровољно изгладњивање до смрти (санлекана).
  • Примарни нагласак је на ахимси (ненасиљу) према свим живим бићима, што укључује и строге дијеталне рестрикције.

• Ислам:

  • Иако Куран не подстиче монаштво, у исламу постоје аскетски покрети, посебно у суфизму (исламском мистицизму).
  • Суфије практикују зухд (аскетизам, одрицање од световних задовољстава), пост, бдења, дубоку медитацију и молитву како би постигли блискост са Алахом.
  • Многе суфијске заједнице живе скромним животом, наглашавајући понизност и одрицање.

• Јудаизам:

  • У јудаизму постоје историјски примери аскетизма, попут назира (назиритски завет који укључује уздржавање од вина и шишања), есена (заједница која је практиковала строгу дисциплину и одрицање) и касније праксе поста (нпр. Јом Кипур).

---

Значај и тумачење

Аскетизам се може посматрати као:

• Пут ка слободи: Ослобађање од зависности од чулних задовољстава и материјалних ствари.
• Изазов себи: Начин да се превазиђу лична ограничења и развије унутрашња снага.
• Демонстрација посвећености: Показатељ снаге вере и воље према божанском.
• Друштвена критика: У неким случајевима, аскетски живот може бити облик критике материјалистичког друштва.

Важно је напоменути да се аскетизам тумачи на различите начине и да његови екстремни облици могу бити предмет контроверзи и критика, посебно из медицинске или психолошке перспективе. Међутим, у контексту религије, он представља дубоко укорењену праксу усмерену ка духовном узвишењу.

Тежећи просветљењу, историјски Буда је прво практиковао строги аскетизам пре него што је препоручио умерени „Средњи пут“.