Ашари, Абул Хасан ал-

Абул Хасан ал-Ашари (пуно име: Абул Хасан Али ибн Исмаил ал-Ашари, арап. أبو الحسن الأشعري‎; рођен око 260. по Хиџри / 874. године нове ере у Басри, умро 324. по Хиџри / 935. године нове ере у Багдаду) био је изузетно утицајан персијски муслимански теолог и филозоф. Сматра се оснивачем ашаритске школе теологије (ашаризма), која је постала доминантна теолошка школа у сунитском исламу.

Рани живот и преокрет

Ал-Ашари је потицао из угледне породице која је имала везе са спознајним сахабом Абу Мусом ал-Ашаријем. У младости је био ученик чувеног мутазилитског теолога Абу Алија ал-Џубаија. Мутазилизам је била рационалистичка школа исламске теологије која је наглашавала улогу разума у разумевању верских истина, често доводећи до контроверзи по питањима попут стварања Курана и Божјих атрибута.

Међутим, око своје четрдесете године, Ал-Ашари је доживео дубок преокрет. Према предању, након што се три пута повукао у медитацију и сањао пророка Мухамеда, одлучио је да напусти мутазилизам и врати се ономе што је сматрао ортодокснијим учењем. Овај преокрет означио је прекретницу у историји исламске теологије.

Главне теолошке доктрине (ашаризам)

Ал-Ашаријев циљ био је да одбрани традиционална веровања сунитског ислама од ригорозних рационалистичких захтева мутазилита, али користећи њихову сопствену дијалектичку методу (калам). Његове доктрине су представљале синтезу између чисте рационалистичке мисли мутазилита и дословног, безрезервног прихватања текстова традиционалиста (Ахл ал-Хадис).

Кључне доктрине ашаризма укључују:

1. Божји атрибути:

   • Ал-Ашари је тврдио да Бог поседује стварне, вечне атрибуте (као што су знање, моћ, воља, говор, слух, вид). Ово је био директан контраст мутазилитима, који су тврдили да би признање таквих атрибута водило политеизму (ширк) или дељењу Божанства.
   • Ипак, Ал-Ашари је наглашавао да су Божји атрибути "неупоредиви" (била кеиф) са људским атрибутима; Бог зна, али не као ми знамо; Бог види, али не очима.

2. Стварање Курана:

   • Ашаризам је заузео став да је Куран вечан у својој суштини, као Божји говор (калам Алах), али да су физичке речи и звуци које чујемо или читамо стварни, односно створени. Ово је био компромис између мутазилитске тврдње да је Куран у потпуности створен и традиционалистичке тврдње да је Куран у потпуности нестворен.

3. Божанска воља и људска слободна воља (касб):

   • Ово је један од најизазовнијих аспеката ашаритске теологије. Ал-Ашари је инсистирао на Божјој свемоћи и предодређености (кадар). Бог је створитељ свих дела, укључујући и људска.
   • Међутим, да би објаснио моралну одговорност, увео је концепт "аквизиције" или "стицања" (касб). Бог ствара људску акцију, али човек "стиче" или "усваја" ту акцију када је изврши. Дакле, Бог је створитељ дела, али човек је извршилац и за то је одговоран. Ово је покушај да се помири Божанска свемоћ са људском одговорношћу.

4. Оказионализам и узрочност:

   • Ал-Ашари и његови следбеници су тврдили да не постоји нужност у узрочно-последичним везама у природи (нпр. ватра не узрокује директно сагоревање памука). Уместо тога, Бог је тај који директно ствара сваки ефекат у сваком тренутку. Ватра и сагоревање се дешавају истовремено, али то је Божје директно деловање, а не инхерентна узрочна моћ саме ватре. Ово је наглашавало Божју свемоћ и стално активно присуство у свету.

5. Природа вере (иман):

   • Веру је дефинисао као потврђивање срцем, а не само усмено изговарање или дела.

Утицај и наслеђе

Ал-Ашари је одиграо кључну улогу у обликовању сунитског ислама и његове теолошке мисли.

• Доминантна школа: Ашаризам је током векова постао најраширенија и најутицајнија теолошка школа у сунитском исламу, посебно након што су га усвојиле велике исламске институције попут универзитета ал-Азхар у Каиру.
• Синтеза и компромис: Његова школа је понудила уравнотежен приступ који је омогућио да се прихвати рационално расуђивање без компромитовања основних догми и традиционалне интерпретације Курана и суне.
• Имам ал-Харамаин ал-Џувајни и ал-Газали: Ашаризам су даље развијали и систематизовали велики теолози попут ал-Џувајнија и, пре свега, имама ал-Газалија, који је ашаритску теологију чврсто интегрисао у сунитску ортодоксију, обезбеђујући јој широку прихваћеност.

И данас, ашаритска школа остаје једна од две главне теолошке школе у сунитском исламу (друга је матуридизам, која је такође слична, али са благим разликама у неким доктринама). Његов рад је обезбедио теолошке основе за већину сунитских правних школа (мезхеба) и остао је предмет проучавања и дебате.

Џамија Ал-Зајтуна у Тунису, један од најважнијих центара исламског учења који је допринео ширењу ашаритске мисли у Магребу