Ашарија

Ашарија (арап. الأشعرية, ал-Ашарија) је доминантна теолошка школа (мазхаб или калам) унутар сунитског ислама. Основао ју је Абул Хасан ал-Ашари (874–935. н.е.) у 10. веку, а развијали су је и систематизовали бројни истакнути исламски учењаци. Ашаризам представља средишњи пут између радикалне рационалистичке школе мутазила и буквалистичког, антирационалистичког приступа традиционалиста (Ахл ал-Хадис).

Суштина ашаријске школе

Ашаризам тежи да помири разум и откривење, користећи рационалне аргументе (калам) за одбрану основних исламских веровања, али уз подређивање разума ономе што је откривено у Курану и сунету.

Кључна начела ашаријске теологије:

1. Божји атрибути (сифат):

   • Ашарије верују да Бог поседује стварне, вечне атрибуте (као што су знање, моћ, воља, говор, слух,д вид и живот). Ови атрибути нису ни Бог сам нити нешто одвојено од Њега, већ су део Његове суштине.
   • Међутим, ашарије наглашавају да су ови атрибути неупоредиви са било чиме створеним (арап. била кеиф, без "како"). На пример, Бог има "руку", али не у физичком смислу као људску руку; Бог види, али не очима. Ово се разликује од мутазилита који су негирали постојање Божјих атрибута изван Његове суштине, сматрајући то обликом многобоштва.

2. Стварање Курана:

   • Ашарије заузимају став да је Куран вечан као Божји говор (калам Алах) у Божјој суштини, али да су његове физичке манифестације – тј. слова, звуци и језик – створене. Ово је био компромис између мутазилитског веровања да је Куран у потпуности створен (што га чини несавршеним) и хадисија (традиционалиста) који су веровали да је Куран у потпуности нестворен, укључујући и његове физичке облике.

3. Божанска воља и људска слободна воља (касб – стицање):

   • Ашарије снажно наглашавају Божју свемоћ и апсолутну контролу над свим догађајима. Бог је створитељ свих дела, укључујући и људске радње.
   • Да би објаснили моралну одговорност људи, увели су доктрину "касб" (стицање). Бог ствара радњу, али човек "стиче" одговорност за ту радњу тако што је извршава, тј. има намере и воље да је изврши. Дакле, човек нема моћ да самостално створи радњу, али има моћ да је "стекне" или "усвоји", за шта сноси одговорност. Ово је покушај да се помире Божја свемоћ и праведност са људском моралном одговорношћу.

4. Узрочност и оказионализам:

   • Ашарије су веровале да не постоји нужност у природним законима узрочности. Ватра не "узрокује" сагоревање; уместо тога, Бог је тај који у сваком тренутку ствара и ватру и сагоревање. Природни "закони" су заправо Божји "обичаји" (сунет Алах) у деловању. Ова доктрина наглашава Божје стално активно присуство у свету и Његову свемоћ.

5. Божја праведност и људска одговорност:

   • За разлику од мутазилита, који су тврдили да Бог мора бити праведан према људским концепцијама правде (тј. Он мора наградити добро и казнити зло), ашарије су сматрале да је Божја праведност изван људског разумевања. Оно што Бог чини је праведно јер Он то чини, а не зато што је у складу са неким спољашњим моралним стандардом. Добро и зло су дефинисани Божјим заповестима и забранама, а не интуитивно или разумски.

Историјски развој и утицај

• Оснивање (Ал-Ашари): Ал-Ашари је своју школу основао као реакцију на мутазилизам, који је у једном периоду био подржан од стране Абасидског калифата. Његово одрицање од мутазилизма и усвајање средњег пута између рационализма и традиционализма, учинило га је популарним међу широким масама.
• Консолидација (Ал-Бакилани, Ал-Џувајни): После Ал-Ашарија, његове идеје су развили и систематизовали други важни учењаци. Абу Бакр ал-Бакилани (умро 1013.) је даље развио рационалне методе у ашаризму, а Абул Ма'али ал-Џувајни (умро 1085.) је био један од најутицајнијих предавача ашаризма, посебно на универзитету Низамија у Багдаду.
• Златна ера (Ал-Газали): Најзначајнији период за ашаризам долази са имамом ал-Газалијем (умро 1111.), учеником ал-Џувајнија. Ал-Газали је својим делима, посебно "Оживљавање верских наука" (Ихја улум ад-дин), успешно интегрисао ашаритску теологију са суфијском мистиком и фикхом (исламским правом), чиме је ашаризам постао готово синоним за сунитску ортодоксију. Његовим радом, ашаризам је прихваћен као главна теолошка школа у великом делу исламског света.
• Политичка подршка: Током Селџучке династије, ашаризам је добио значајну политичку подршку, што је додатно учврстило његову позицију.
• Данас: Ашаризам остаје једна од две главне теолошке школе у сунитском исламу, заједно са матуридизмом (која је слична, али са мањим разликама). Већина сунитских муслимана, посебно следбеници шафијске, маликијске и великог дела ханафијске правне школе, прихвата ашаритске теолошке принципе.

Ашарија је играла кључну улогу у обликовању сунитског ислама, пружајући му снажну теолошку основу која је омогућила одбрану вере од унутрашњих и спољашњих изазова, док је истовремено задржавала интелектуалну ригорозност.

Саид Фудах, водећи савремени ашаритски научник калама (исламске систематске теологије)