Антропоморфизам

Антропоморфизам (од старогрчког: ἄνθρωπος, дословно „људски“ и μορφή, дословно „облик“) је приписивање људских карактеристика, емоција или понашања нељудским ентитетима или предметима. Ови ентитети могу укључивати животиње, биљке, неживе предмете, природне феномене, божанства или апстрактне концепте. То је фундаментална когнитивна тенденција и свеприсутна карактеристика у свим културама, која се јавља у религији, митологији, књижевности, уметности, па чак и научној и свакодневној мисли.

Кључни аспекти и манифестације:

1. Религиозни и митолошки антропоморфизам:

   • Божанства: Многе религије приказују божанства са људским особинама, укључујући физичке облике, емоције (љубав, бес, љубомора), намере и моралне кодексе. Ово је најочигледније у политеистичким пантеонима (нпр. грчки, римски, нордијски богови) где се богови и богиње често понашају као преувеличани људи. Чак и у монотеистичким традицијама, док се Бог често сматра трансцендентним, људски језик и концепти се користе за описивање божанских атрибута (нпр. Божја „рука“, „очи“, „гнев“ или „љубав“).
   • Духови и анђели: Анђели, демони и разни духови у фолклору и верским традицијама често се приказују са људским изгледом и мотивацијама, чак и ако поседују натприродне способности.
   • Наратив о стварању: Многи митови о стварању приказују антропоморфна божанства или првобитна бића као ствараоце, што одражава људско деловање у чину стварања.

2. Књижевни и уметнички антропоморфизам:

   • Басне и алегорије: Животиње које говоре, носе одећу и показују људске врлине или мане су уобичајене (нпр. Езопове басне). Оне често служе као алегорије за људско понашање.
   • Дечја књижевност: Анимирани предмети, играчке које говоре и персонификована возила су основна литература, помажући деци да се повежу са светом и науче моралне лекције (нпр. Томас и Локомотива, Прича о играчкама).
   • Фантазија и научна фантастика: Створењима, роботима или чак небеским телима дају се људске особине како би се људи поистоветили са њима или како би истражили филозофске теме о човечанству.
   • Уметност: Приказивање животиња са људским изразима лица или положајима, или давање људских облика апстрактним концептима (нпр., Правда са повезом преко очију и вагом).

3. Свакодневни и психолошки антропоморфизам:

   • Кућни љубимци: Људи обично приписују људске емоције, мисли и намере својим кућним љубимцима (нпр. „Мој пас је данас тужан“, „Моја мачка је несташна“).
   • Предмети: Помињање аутомобила, рачунара или чак биљака помоћу родних заменица или приписивање истих личности или осећања (нпр. „Мој ауто је тврдоглав“, „Тој биљци је потребно мало охрабрења“).
   • Природа: Приписивање људске активности или намере природним феноменима (нпр. „Олуја је љута“, „Мајка природа нас кажњава“).
   • Психолошка основа: Ова тенденција произилази из природне људске когнитивне пристрасности да разуме свет пројектујући познате људске концепте на непознато. То може бити начин да се нељудско учини предвидљивијим, приступачнијим или да се попуне празнине у разумевању. Такође може произаћи из усамљености, потребе за друштвеном везом или недостатка алтернативних објашњења.

Порекло и функције:

• Когнитивна пристрасност: Сматра се да је антропоморфизам урођена когнитивна тенденција. Људи су друштвена бића, а наш мозак је програмиран да детектује посредништво и намерност. Када се суочимо са двосмисленим стимулусима или феноменима, често по дефиницији приписујемо људске карактеристике као начин да им дамо смисао.
• Наратив и комуникација: Служи као моћно средство за приповедање, подучавање и преношење сложених идеја на начин који је приступачан. Чинећи нељудска бића људскијим, аутори и говорници могу изазвати емпатију, илустровати моралне принципе или поједноставити апстрактне концепте.
• Емоционална веза: Приписивање људских особина може неговати емоционалне везе са нељудским ентитетима, као што су кућни љубимци или чак неживи предмети.
• Културна и верска објашњења: Историјски гледано, антропоморфизам је играо значајну улогу у раним покушајима објашњења мистерија природног света и постојања божанског. Богови и духови са људским карактеристикама били су приступачнији и разумљивији од апстрактних сила.

Повезани концепти:

• Персонификација: Књижевни поступак којим се неживом предмету или апстрактном концепту придају људске особине или способности (нпр. „Ветар је шапутао“). Иако слична, персонификација је специфична књижевна техника, док антропоморфизам може бити шира когнитивна тенденција или културни феномен.
• Териоморфизам: Приписивање животињских карактеристика божанствима или људима.
• Зооморфизам: Приписивање животињских карактеристика људима или боговима (нпр. египатски бог Ра са главом сокола).
• Антропоцентризам: Веровање да су људи централни или најзначајнији ентитети у универзуму, често тумачећи свет искључиво у смислу људских вредности и искустава. Иако су повезани (оба стављају људе у центар), антропоморфизам се односи на приписивање људских особина, док се антропоцентризам односи на централност.

Антропоморфизам, свестан или несвестан, одражава фундаментални људски начин перципирања и интеракције са светом, чинећи непознато разумљивијим и приступачнијим.

„Миловање Сфинге“ (такође познато као „Уметност“) је слика белгијског симболистичког уметника Фернана Кнопфа (1858–1921) из 1896. године.