Мезоамеричке игре лоптом представљају један од најзначајнијих и најдуговечнијих аспеката древних култура Мезоамерике, попут Олмека, Маја, Запотека и Астека. Ово није била само спортска активност, већ дубоко укорењен ритуал, политички и друштвени догађај који је прожимао живот целе заједнице. Сматра се најстаријим тимским спортом у Америци, са коренима који сежу око 3.700 година у прошлост.
Историја и значај
Најранији докази о игри лоптом потичу из керамичких фигурина лопташа из Ел Опења у Мексику (око 1700. п.н.е.) и проналаска гумених лопти у светилишту Ел Манати (око 1600. п.н.е.). Најстарији познати терен за игру лоптом, датиран око 1400. п.н.е., откривен је на локалитету Пасо де ла Амада. Верује се да је ова игра настала у низинским тропским регионима, где је расло дрво каучука, које је било извор за израду лопти.
Мезоамеричке игре лоптом имале су вишеструке функције:
- Ритуални значај: Често су симболизовале космички поредак, вечну борбу између живота и смрти, светлости и таме, те проток времена и кретање небеских тела попут сунца и месеца. Терени за игру су се сматрали порталима ка подземном свету, омогућавајући интеракцију између људи и божанстава.
- Политичка функција: Игре су коришћене за решавање наследних питања, сукоба између градова-држава (као алтернатива рату), утврђивање истине у предвиђањима, те доношење важних политичких одлука. Победа је могла донети велики престиж и моћ.
- Друштвена активност: Игре су биле повод за велике гозбе, прославе и коцкање, окупљајући заједницу и доприносећи формирању идентитета.
Терени за игру и правила
Терени за мезоамеричке игре лоптом су карактеристичне I-облика, са два паралелна зида који ограничавају централни терен. Ови зидови су често били нагнути, а у каснијим периодима су имали и вертикалне камене обруче високо постављене. Откривено је преко 1.500 оваквих терена широм Мезоамерике, а неки градови, попут Ел Тахина, имали су и по петнаест терена. Највећи познати терен налази се у Чичен Ици, дуг око 96,5 метара.
Тачна правила игре варирала су кроз време и међу различитим културама, али неки елементи су били доследни:
- Лопта: Играло се чврстом гуменом лоптом (улле или хуле) направљеном од природног латекса. Лопте су могле бити тешке од 0,5 до 3,5 килограма и биле су врло еластичне.
- Играчи и опрема: Играли су тимови (два до четири играча по тиму), углавном мушкарци. За разлику од модерних игара, играчи нису смели да користе руке и ноге (стопала) за ударање лопте. Уместо тога, користили су кукове, лактове, колена и рамена. Због тежине лопте и потенцијалних повреда, играчи су носили заштитну опрему, укључујући подстављене појасеве (назване „јармови“ због облика), штитнике за колена, руке и груди, па чак и кациге.
- Циљ игре: У најраширенијој верзији „хип игре“, циљ је био држати лопту у игри, спречавајући је да додирне земљу. У каснијим верзијама, нарочито код Маја и Астека, циљ је често био провући лопту кроз вертикалне камене обруче на зидовима терена. Ово је био изузетно тежак подухват, а пролазак лопте кроз обруч често је значио тренутну победу.
Симболика и жртвовање
Игре лоптом су биле прожете дубоком симболиком. Лопта је често представљала сунце или други небески објекат, а њено кретање кроз терен симболизовало је пут сунца кроз подземни свет сваке ноћи. У мајанском миту о стварању, Попол Вуху, игра лоптом игра кључну улогу у причи о херојским близанцима (Хунапу и Шбаланке), који играју против богова подземног света.
Један од најконтроверзнијих аспеката мезоамеричких игара лоптом је њихова повезаност са људским жртвовањем. Иако жртвовање није било универзална пракса за све културе и периоде, било је присутно у одређеним контекстима, посебно у мајанским и астечким културама. Понекад је губитнички тим (или одређени играчи из губитничког тима) био жртвован као понуда боговима, нарочито у време суше или глади. Сматрало се да овај чин одржава космичку равнотежу и умирује божанства. У неким случајевима, историјски документи сугеришу да је лопта симболизовала људску главу, па чак и да је стварна глава жртвоване особе коришћена као лопта.
Мезоамеричке игре лоптом наставиле су да се играју и након доласка Шпанаца у 16. веку, али је њихова популарност опадала јер су их шпански освајачи забрањивали, сматрајући их грешним и повезаним са вештичарењем. Данас, модерна верзија ове игре, позната као улама, још увек се игра у неким заједницама у мексичкој држави Синалоа.
Нема коментара:
Постави коментар