Арјадева

Арјадева (санскрит: Āryadeva; тибетански: འཕགས་པ་ལྷ་) је био изузетно значајан индијски махајана будистички монах и филозоф, који је живео у 3. веку нове ере. Сматра се главним учеником и наследником чувеног Нагарђуне, оснивача школе мадјамака (Средина пута), једне од најважнијих филозофских школа у историји будизма.

Живот и порекло

Биографије Арјадеве варирају, али већина извора се слаже да је потекао из Шри Ланке (Синхале), можда чак и из краљевске породице, пре него што је постао монах. Путовао је у Јужну Индију, где је постао Нагарђунин најближи ученик. Био је познат по својој изузетној вештини у дебатама, којом је успешно бранио будистичке доктрине од небудистичких и ривалских будистичких школа.

Једна од легенди каже да је био познат и као Канадева ("једнооки Дева") јер је, да би доказао илузорну природу света, наводно извадио једно своје око током дебате или га поклонио богињи. Умро је, према неким изворима, као мученик, убијен од стране ученика пораженог учитеља.

Филозофски допринос

Арјадевин рад је био кључан за даљи развој и учвршћивање филозофије мадјамака коју је утемељио Нагарђуна. Његов примарни циљ био је да разјасни и одбрани Нагарђунино учење о шуњати (празнини) – да све појаве немају инхерентну, независну егзистенцију, већ да су међузависне и празне од сопствене природе.

Док се Нагарђуна првенствено фокусирао на оповргавање метафизичких заблуда, Арјадева је проширио ову анализу на етичке и прагматичне аспекте будистичке праксе. Његови списи често критикују небудистичке системе веровања (браманске, ведантске) и друге будистичке школе, користећи ригорозну логику и дијалектику.

Кључни елементи његовог доприноса укључују:

• Продубљивање шуњате: Наставио је Нагарђунину критику суштинског постојања, показујући како се концепт празнине примењује на све аспекте искуства, укључујући и самог себе.
• Две истине: Арјадева је даље разрађивао доктрину две истине мадјамаке: конвенционалне (samvrti-satya) истине (наше свакодневно искуство света) и ултимативне (paramartha-satya) истине (празнина и начин на који ствари заиста постоје).
• Етичке импликације: Наглашавао је везу између филозофског разумевања празнине и етичког понашања, тврдећи да исправно разумевање природе стварности води до ослобађања од везаности и патње, те до бодисатва пракси (путем саосећања).
• Логичке дебате: Био је мајстор дебате, користећи логичке аргументе да разобличи неконзистентности у филозофским ставовима својих противника.

Главна дела

Иако многи његови радови нису сачувани у оригиналном санскриту, преведени су на тибетански и кинески језик, и представљају важне изворе за проучавање мадјамака школе.

1. Чатухшатака (Четири стотине стихова): Ово је његово најпознатије и најважније дело, које је сачувано у тибетанском преводу и делимично у санскриту. Састоји се од 16 поглавља, подељених на два дела:
   • Првих осам поглавља: Фокусирају се на етичку обуку, разјашњавајући "конвенционалне истине" и праксе бодисатве, као што су дарежљивост, моралност и медитација, помажући ученицима да превазиђу везаности и погрешне концепције о себи и свету.
   • Других осам поглавља: Улазе у дубоке "ултимативне истине", објашњавајући празнину свих појава и оповргавајући погрешне филозофске ставове. Овај део је директнији наставак Нагарђуниних аргумената.
2. Шаташастра (Трактат у сто стихова) или Баи Лун (кинески назив): Ово дело је преживело само у кинеском преводу и један је од три основна текста кинеске Санлун (мадјамакa) школе. Познато је по својој оштрој критици других филозофских система.

Арјадева је, заједно са Нагарђуном, основао оно што је постало познато као "систем Оца и Сина" (Нагарђуна и Арјадева) у тибетанском будизму, који је имао огроман утицај на даљи развој махајана филозофије широм Азије. Његово учење је и данас предмет проучавања у будистичким манастирима и академијама.

Арјадева